Krajem osamdesetih godina prošlog veka Dr Dragoslav Vasović ukratko je opisao šetnju našim divnim Kopaonikom. Nije se mnogo promenilo iz ugla posetioca- ljubitelja prirode i planinskih izazova.
,,Ko se jednom popne na Kopaonik, zaželi da to obavezno ponovi. Među hiljadama takvih našao se i čelnik naše nauke, Josip Pančić, koji se popeo na Suvo rudište po šesnaesti put, u svojoj 72. godini. On je čak poželeo da mu mošti večno počivaju na najlepšoj srpskoj panini. Istina, proteče mnogo vode Samokovskom rekom dok zahvalni potomci ne položiše na Suvo rudište, 1951. godine, zemne ostatke čoveka koji dođe iz Hrvatskog primorja da bratski pomogne utemeljavanju prirodnih nauka u Srba. Tada je najviši vrh središne Srbije preimenovan u Pančićev vrh- dobi novo nazvanje po svom novom i večnom stanovniku.
Ne odole čarima Kopaonika prva dama srpske poezije, Desanka Maksimović, koja nam ostavi zapise o svom obilasku sela nanizanih uz Graševačku reku. Kako i ne bi. Mnogi požele da pišu pesme kada vide kako ova zapenušana reka grabi i grgoće preko stotinu bukova, kako stešnjuje uz istočne padine Kopaonika brojna sela, ali im pokreće vodenice i vijugavim jazovima natapa zelena baštice. Ako se već nađe u ovoj dolini koja otvara najlakši pristup od Rasine i Brusa do najvišeg dela planine, putnik oseti potrebu da zastane u Brzeću. Nešto ga zbuni i pokoleba: ne može se odmah odlučiti na koju će stranu. Ako skrene ulevo, ubrzo će dospeti u Đerekare i Blaževo, čiji predeli liče na najlepše nacionalne parkove u Alpima.“
,,Ako produži pravo ka Ravnom Kopaoniku, oseti potrebu da odmah razgleda panoramu Brzeća, sela koje se šćućurilo na dnu doline, na visini od 1.100m. I selu i potoku naziv dođe od brze vode. Od nje nastade i svojevrsna slikovnica, gotovo amblem sela: desetak vodeničica, srezanih od drveta, u obliku kocke, sa kolima i vitlovima koji se vide s puta, utiskuje se među seoske kuće i staje. Široke krošnje tamnozelene jove, starih oraha i pokoje šljive požegače prave hlad nad ovim potočarama, za koje bi neupućeni posmatrač pomislio da su filmske kulise. A one i danas melju.“
,,Kad tu sliku ostavi za sobom, putnik počne da se naglo penje na Srebrenac i Jaram. Ali penjanje mu ne pada teško jer put zmijoliko snuje po senovitoj šumi- najpre bukovoj, a zatim smrčevoj. Nakon desetak kilometara šuma odjadnom ustupi mesto najpre golim krečnjačkim liticama, a potom travnatom ćilimu. To je već deo Ravnog Kopaonika, s kojeg se dižu najviši vrhovi planine. Sad se putnik ponovo zbuni. Našao se u planini a prizor gotovo i nije planinski. Niti je planina raskomadana klisurastim dolinama, niti njene najviše tačke liče na vrhove. Pred očima puca širina zatalasane površi. Da nije mestimično obrasla gustom šumpm smrče i jele, bila bi u svim pravcima lako prohodna za terenske automobile. Sa njene gornje ivicesvako može, bez većih napora i posebne obuće, izaći na pančićev vrh ili Gobelju, jer treba da se popne samo stotinak metara uz blage i zatravljene padine. Ako se čovek ovde nađe sredinom avgusta, penjanje mu postaje prijatnije jer sve do najviših vrhova može brati borovnice. Kakvi su to vrhovi koji su pokriveni borovnicama umesto da su nazupčani šiljcima, okomiti i prekriveni siparima?“
,,Narod odavno uvide ova svojstva pa iznađe prikladan naziv za najviši deo planine- Ravni Kopaonik. Tako njen najviši deo liči na kuću ravnog krova: strane su joj strme gotovo kao zidovi, a teme zaravnjeno i vrlo široko. Savremeni neimari sa obe strane planine izveli su zmijolike asfaltne puteve. Nigde u Srbiji ovakvi putevi nisu dospeli do visine od 1.800m. Nije ni čudo: samo u ovom visokom kutku Srbije priroda je stvorila skrovište svojih brojnih čari. Čovek ih i ovde pronađe i baci na njih svoj ,,laso“ u vidu savremenog puta, rudarskih i turističkih uspinjača…“
Čovek je do današnjih dana dao svoj pečat savremenom Kopaoniku, ali priroda i dalje vlada i iznenađuje, lepotom i promenama.
